Ходочашћа

АРАЧА, НЕОБИЧНА ЦРКВА ЗАГУБЉЕНА У РАВНИЦИ
Тихи сведок минулих времена
Негде на пола пута од Новог Бечеја ка Новом Милошеву, појавиће се у даљини, на размеђу неба и земље, као фатаморгана. Као црква романичког стила саграђена је на темељима старијег храма. Најстарији сачувани писани документ који је помиње је из XIII века, када је имала статус бенедиктинске опатије. Обнављана је по налогу Јелисавете Анжујске, била у поседу српских деспота, рушили су је и Кумани и Турци, и време и невреме, али она је још ту. Брзи и плитки, разабирамо ли шта нам поручују њени окрајци?

Текст и фотографије: Јосип Шарић

Постоје места, људи и ствари који бивају најбоље сакривени када се уопште не крију. У разлоге сaкривања нећемо залазити али та истина, да се нешто теже види кад је изложено погледу, изгледа да важи и за Арачу. Огољена и потпуно изложена удару снажних равничарских ветрова, ова црква већ вековима одолева времену, природи и људима.
Скрајнута је у простору и времену, па до ње не можете стићи случајно. Ко жели да је види, мора пажљиво гледати ка размеђу неба и земље, где се Арача појављује као фатаморгана. Кад путујете од Београда на север, после Зрењанина и Новог Бечеја, а на пола пута ка Новом Милошеву, као немушти оријентир где треба сићи са асфалтног пута до недавно сте могли видети са деснестране малу и запуштену железничку кућу која је одавно заборавила на своје младе дане. Данас више ни ње нема, као да се и она својим одласком придружила грађењу магије која крије Арачу. Одатле води пољски пут, недавно посут туцаником. Може се, дакле, стићи колима, без заглављивања. Али вожња аутом, можда практична, није романтична. Такав приступ разбија чаролију ишчекивања контуре цркве која се полако помаља на хоризонту. Моторизовани путник остаје ускраћен и за бруј мноштва инсеката за топлих пролећних дана, или цвркут пољских птица у ниском растињу поред пута,  или мирис пољског цвећа који се шири равницом. Неће видети ни бројне зечеве, ни права крда срна, који чине да се путник осети као да је залутао у савану Серенгетија.
На потесу који мештани зову Седмитер, јер одатле полазе путеви ка седам банатских села, пред путником се коначно указује и сама црква у својој пуној лепоти коју не могу да умање ни зарушени делови свода, зидова и звоника. При погледу на то здање, још увек монументално, неумитно се поставља и питање његове старости и судбине која га је пратила.

ОД КУМАНА ДО ЗИМСКЕ ОЛУЈЕ

Не зна се тачно ко је и када подигао Арачу као цркву романичког стила. Археолошка сондирања показала су да је изграђена на темељима неке старије сакралне грађевине. О томе сведочи надгробна рељефна плоча прероманичког стила, која је вероватно припадала тој првобитној цркви. Плоча се данас чува у Националном музеју у Будимпешти и један је од малобројних сведока бурне прошлости Араче.
Ова црква први пут се у писаним документима помиње у XIII веку, када је имала статус бенедиктинске опатије. Прва разарања су уследила 1280. године, када је постала ратни плен степског племена Кумана. Велика обнова била је 1370, по налогу краљице Јелисавете Анжујске и том периоду највероватније припада звоник готичког типа. По сачуваним писаним подацима, Арачу је 1417. године у посед добио деспот Стефан Лазаревић, а 1441. године прелази у власништво деспота Ђурђа Бранковића.
Око цркве се формирало и насеље, које се као варош помиње у писаним документима 1422. Од вароши, коју су чиниле скромне куће од плетера и набоја, данас се на површини тла не уочавају ни најмањи трагови. Непосредно уочи турских освајања Арача је била насељена српским становништвом. Године 1551. извршене су адаптације које од Араче стварају утврђење, али оно исте године, без икаквих борби, бива предато у руке Турцима. Сама црква је након предаје Турцима била спаљена. Тада заправо и почиње њен историјски крај, јер након тог разарања више никада није била обнављана. И поред тога, само насеље са српским становништвом опстало је до 1720, када бива напуштено због турског зулума и неподношљивог харача. На жалост, то није био крај разарањима и ударцима. И локално становништво је разносило обрађени камен и опеку. Онда су стигли трагачи за скривеним благом, иза којих су на простору око цркве остале и данас видљиве рупчаге. Последњи ударац цркви задала је сама природа, као да се и она уротила против тог напаћеног здања. Хроничари су забележили да је 13. децембра 1863. јака зимска олуја, карактеристична за банатску равницу, срушила делове већ оштећених зидова и врх готичког звоника.

ЗАДИВЉУЈУЋА ПОСТОЈАНОСТ

О Арачи, ма колико она деловала романтично и инспиративно, немогуће је говорити а да се не помену и, неки пут сувопарни, историјски подаци. Стојећи у сенци тог здања путник мора имати на уму да је црква више пута паљена и рушена, да сује пљачкали и Кумани и Турци, да је у периоду мира као духовно средиште служила повремено и католичкој и православној вери, а да је у ратно време преправљана и у одбрамбену тврђаву. И поред свега тога, Арача и данас стоји несаломива, изазивајући дивљење својом постојаношћу, једноставном лепотом и елеганцијом којом се уклапа у своје опустело равничарско окружење.
Када јој путник коначно окрене леђа, враћајући се у своју савремену свакодневицу, ако је успео да Арачу осети као живог сведока пређашњих времена, а не као давно успавани и ћутљиви културно-историјски споменик, његово путовање је добило пуни смисао и та прва посета овом бајковитом здању вероватно неће бити и задња. Тако је бар било са мном.

***

На узвисини
Иако се на самом терену то не уочава, простор на којем је црква подигнута заправо је благо узвишење надморске висине 82 метра. Некада је било окружено воденим токовима Малог Бегеја, речице Црна Бара и мочвариштâ Велико Копово, Пошта Копово и Бикош. Заштићен од плављења и повезан са околином и копненим и воденим путевима, простор је био погодан за насељавање. Те предности су уочене још у праисторији, па се у непосредном окружењу могу наћи трагови старчевачке културе, која је обележила период старијег неолита.

***

Заустављено пропадање
Од 1948. године Арача је под заштитом закона као културно добро. Конзерваторски радови, који су бар за сада зауставили њено пропадање, трајали су од 1970. до 1978.